Планирање као основа стабилности – Србија и Кина на путу ка трећој деценији двадесетпрвог века

У свету који се све чешће описује као „течно“ или „непредвидив“, у којем се наизглед чврсти поретци распадају, а глобалне кризе смењују једна другу, постоје оне државе које не дозвољавају да их носи талас. То су државе које имају план. Државе које знају где иду.

Србија и Кина, две земље које деле принципијелан однос према суверенитету, стабилности и дугорочном развоју, налазе се на прагу треће деценије овог века са стратешким оквирима који их позиционирају као архитекте сопствене будућности. „Србија 2030“ и кинески 15. петогодишњи план (2026–2030) нису само технички документи. Они су изјаве намере, али и доказ да се развој не препушта случају.

Планирање као алтернатива хаосу

Кинески модел централизованог планирања често се погрешно тумачи на Западу. У стварности, петогодишњи план није тиранија, већ алат за изградњу колективне снаге. Он омогућава координисано деловање милијарду људи ка заједничким циљевима, избегавајући краткорочне тржишне потресе и секторске колапсе. Планирање не значи гушење слободе, већ стварање услова за заједнички напредак, од изградње инфраструктуре до технолошког развоја. То је лекција коју кинески модел нуди: централизовано планирање може бити основа за јединство, отпорност и одржив развој.

Кинески модел кроз деценије

У основи кинеског приступа петогодишњем планирању лежи идеја да држава може и мора да буде архитекта развоја. Та идеја је дубоко укорењена у кинеском моделу управљања, који се кроз петогодишње планове развија већ седам деценија.

Први план (1953) био је усмерен на изградњу тешке индустрије и социјалистичку трансформацију. Током трећег и четвртог плана (1966–1975) изграђени су кључни индустријски и инфраструктурни капацитети. Преломни тренутак наступио је са Петим планом (1976–1980) и политиком реформи и отварања, која је започела 1978. године.

Каснији планови, од Шестог и Седмог (1981–1990) који су донели убрзан раст и оснивање специјалних економских зона, преко Осмог (1991–1995) који је убрзао изградњу социјалистичке тржишне економије, до Деветог и Десетог (1996–2005) када је Кина приступила Светској трговинској организацији, показују да кинеско планирање није круто, већ динамично. Једанаести и Дванаести план (2006–2015) означили су прелазак са чистог раста БДП-а на квалитетнији, одрживији развој, док је Тринаести (2016–2020) донео раст БДП-а по глави становника преко 10.000 долара и историјске успехе у смањењу сиромаштва.

Флексибилност планирања – како је Кина одговорила на кризу и зашто јој корона није наудила

Четрнаести план (2021–2025) фокусирао се на транзицију ка „снажној“ Кини, са нагласком на квалитетан, безбедан и одржив развој, упркос сложеним међународним околностима. Његово усвајање 2021. године уследило је након пандемије корона вируса, кризе која је показала да петогодишњи планови нису крути документи, већ динамички оквири способни да реагују на непредвиђене глобалне шокове.

Док су западне економије тек улазиле у кризу, Кина је већ 2020. године успела да садржи епидемију и поново покрене привреду. Кинеска економија забележила је раст од 2% 2020. године, док су САД имале пад од 4%. Уместо да се одустане од планирања, концепт „двоструке циркулације“ (ослањање на домаће тржиште уз отвореност према иностранству) постао је одговор на поремећаје ланаца снабдевања и трговинске ратове. План је задржао стабилност у кључним областима, технолошка самосталност, заштита животне средине, раст вођен домаћом потрошњом, али је убрзао зелену транзицију и дигитализацију. Криза је, дакле, показала да систем може брзо да реагује, задржи стратешки фокус и прилагоди се новим реалностима.

Сад, 15. петогодишњи план (2026–2030) представља стратешку основу за Кину у критичној фази социјалистичке модернизације до 2035. године. Његове главне тачке су изградња модерног индустријског система, технолошка самопоузданост, зелена транзиција, високостандардно отварање и развој домаћег тржишта. План предвиђа раст улагања у истраживање и развој од преко 7% годишње, смањење угљеничног интензитета за 17%, повећање удела нефосилне енергије на око 25% у укупној потрошњи и ширење отварања у сектору услуга, укључујући пилот програме за телекомуникације, биотехнологију и болнице са 100% страним капиталом.

Кључне тачке 15. петогодишњег плана Кине (2026–2030)

Усвојен на Четвртом пленуму 20. ЦК КП Кине. План обухвата 11 области.

Општи оквир: Модернизација до 2035. Принципи: руководство Партије, народ, висококвалитетни развој, реформе, безбедност.

Индустрија и технологија: Модерни индустријски систем, нове индустрије, технолошка самопоузданост, „Дигитална Кина“.

Домаће тржиште и отварање: Потрошња, инвестиције, високостандардно отварање, „Појас и пут“.

Тржишна економија: Виталност субјеката, тржишна алокација, макроекономско управљање.

Пољопривреда и села: Производни капацитети, политике јачања села.

Регионални развој: Координација, повезаност, нова урбанизација.

Култура: Социјалистичке вредности, културни програми.

Социјална политика: Запосленост, образовање, социјална заштита, „Здрава Кина“.

Зелена транзиција: Борба против загађења, нови енергетски систем, смањење емисија.

Национална безбедност: Унапређење система и капацитета.

Одбрана и војска: Напредни борбени капацитети, модернизација.

 

Марксизам, Денг Сјаопинг, Си Ђинпинг – континуитет идеје

Оно што овај план чини посебним није само његов садржај, већ чињеница да он представља спој марксистичке филозофске основе, Денговог прагматизма и Сијеве стратешке визије за нову еру. Марксизам даје дијалектику, примат реалне економије и историјски континуитет. Денг Сјаопинг је марксизам прилагодио кинеским условима кроз реформе и отварање, уводећи флексибилност и тржишне механизме у оквиру социјалистичког система. Си Ђинпинг је надоградио ову визију концептом нових продуктивних снага, двоструком циркулацијом и модернизацијом кинеског типа.

Свака нова фаза надограђује претходну, али не напушта основне принципе. Када председник Си позива на чврсто држање пута социјализма са кинеским карактеристикама, то значи континуирано учење из историје и примену марксистичке дијалектике на нове изазове. Петогодишњи план је најбољи пример како се теоријско наслеђе претвара у конкретне развојне резултате, од тешке индустрије 1953. до нових продуктивних снага 2026.

Глобални оквир – иницијативе председника Сија

Нови петогодишњи план није само унутрашњи стратешки документ. Он је и оперативни оквир за реализацију глобалних иницијатива председника Си Ђинпинга. Ове иницијативе представљају савремени израз социјалистичких вредности у међународним односима, заснованих на солидарности, узајамном поштовању и заједничком развоју.

Појас и пут (BRI) је највидљивији пример примене социјалистичког принципа заједничког развоја. Кроз план, Кина наставља да гради инфраструктурну повезаност која омогућава суверени економски раст земаља партнера. Глобална иницијатива за развој (GDI) уграђена је у план кроз циљеве смањења неједнакости, борбе против сиромаштва и унапређења здравља, основне претпоставке социјалне правде на глобалном нивоу. Глобална иницијатива за безбедност (GSI) огледа се у нагласку плана на безбедност као предуслов развоја, заснован на принципима мултилатерализма и равноправног учешћа свих држава. Глобална иницијатива за цивилизацију (GCI) подстиче културну размену и поштовање различитости, што је у плану препознато кроз подршку културним програмима и међународној сарадњи у области образовања и науке. Глобална иницијатива за управљање (GGI) из 2025. године поставља темељ за реформу међународних институција, што је у складу са планом који наглашава важност отворености, правила и равноправног учешћа у глобалним токовима.

Србија 2030 и кинески 15. петогодишњи план – заједнички развојни приоритети

Национална стратегија „Србија 2030“ и кинески 15. петогодишњи план показују значајне кореспонденције у развојним приоритетима. Ово није случајност – обе стратегије полазе од принципа да држава мора бити архитекта развоја, а не посматрач тржишних сила.

Индустрија и технологија: 

Најјача кореспонденција је у изградњи модерног индустријског система. Србија 2030 предвиђа отварање фабрике хуманоидних робота и дронова, улагање у високе технологије и даље позиционирање као регионалног лидера у ИКТ сектору. Економиста Иван Николић наводи да је ИТ сектор „највећа развојна шанса“ Србије. Истовремено, кинески план наглашава неговање нових индустрија и индустрија будућности, као и развој модерне инфраструктуре.

Дигитална трансформација: 

Развој вештачке интелигенције (ВИ) означен је у Србији 2030 као један од шест најважнијих приоритета. Предвиђено је отварање факултета за вештачку интелигенцију и изградња нових дата центара у Нишу и Новом Саду. Кинеска иницијатива „Дигитална Кина“ потпуно кореспондира овом правцу.

Животни стандард и домаће тржиште: 

Србија 2030 предвиђа раст просечне плате на 1.700 евра до 2035. године, што би директно подстакло домаћу потрошњу. Кинески план такође наглашава изградњу робусног домаћег тржишта кроз подстицање потрошње и проширење ефикасних инвестиција.

Зелена транзиција и инфраструктура: 

Србија 2030 планира улагање од 14,4 милијарде евра у енергетски сектор до 2035. године, са фокусом на нове производне капацитете. У комуналну инфраструктуру улаже се 1,5 милијарди евра за изградњу 30.000 километара водоводних цеви. У саобраћајну инфраструктуру до 2035. планирана је изградња додатних 578 километара ауто-путева и 1.019 километара пруга, уз наставак пројеката „Моравски коридор“ и „Осмех Војводине“. Кинески план убрзава зелену транзицију и развој новог енергетског система.

Социјална политика и одбрана: 

У здравство Србија улаже 5 милијарди евра, уз изградњу нових болница и укидање листа чекања. Образовање добија 220 милиона евра за 75 пројеката, са нагласком на дуално образовање. Најављено је увођење статуса родитељ-неговатељ и већа подршка породицама. За безбедност Србија издваја преко 2,5% БДП-а, уз јачање војске и задржавање војне неутралности.

 

Без плана нема државе, а без социјалистичке тековине – нема ни плана

Ако је намера Србије да следи Кину у њеном приступу планирању, онда се надамо да неће заборавити да је то социјалистичка тековина. Као што нема марксизма без Маркса, тако не може бити ни успешне економије без плана за њу. Планирање није анахронизам – оно је нужност за сваку државу која жели да буде суверена, стабилна и отпорна.

И кинески модел и „Србија 2030“ показују да држава може бити архитекта развоја, да поставља циљеве, усмерава ресурсе, гради инфраструктуру, образује кадар и штити националне интересе. Када се држава понаша као чамац кога носе таласи, она губи суверенитет и могућност да одлучује о својој будућности. Када се понаша као брод, са мапом, капетаном, чврстим трупом и јасном луком, онда може да плови кроз олује и стигне где је наумила.

У том смислу планирање развоја није само стратегија, већ и изјава да држава која зна где иде може да гради будућност упркос свим олујама. Ако Србија жели да настави тим путем, мора да се ослони на оно што је марксизам одавно утврдио: без планирања нема развоја, без развоја нема суверенитета, а без суверенитета нема ни државе.